Podsjetnik na vrime kad je bili lancun bio simbol vridnog i poštenog rada

Nije to bilo ka sad, stisneš botun i čekaš da mašina odradi svoje. Za oprat, osušit i sumprešat robu triba si potrošit cili dan.

​Roba bi se skupila u drveno maštilo puno lancuna, šudari, kotula, mudanat... a sve teško, ka da si kamenje unutra metnija. I ajde!

​Od gori, iz Nugla, tribalo je to tovarit na glavu, na leđa, pa se spuštaj priko drače i stina doli do rike Žrnovnice. Nije to bila šetnja, to je bija pravi put križa! Ali nikad da se neka žena žalila. Idu one, snažne, s rukama ka u tesara, s dišpeton u očima. Zato je i onaj pijat kupusa navečer bija slaji od svake torte, piše stranica Zrnovnica.hr.

​Doli, na Žrnovnici, di je voda ladna ka led i čista ka suza, tu je bija dnevni boravak svih žena iz mista. Jedna do druge, kleče, ribaju, ispiru. Vika, smij, ćakula se ori, a crna šporkica odlazi i nestaje.

​Kuvale su one to u velikim bronzinima s lugon, vrilom vodom, da ubiju svaku šporkicu i da dobiju onu bilinu da ti oči ispadnu! Kad bi lancun izvadile iz one rike, bija je to prizor za slikanje: bilina koja se topila s pjenom rike.

​I kad je sve gotovo, opet put gori! Sad je roba još teža, jer je puna vode, ali je i srce punije, jer je posal obavljen.

​I kad se dođe gori, na Nugal, tamo di bije sunce i piri bura, razapne se tiramol. Razapet priko dvora ili između dvi stare masline ili koprnje. I na njemu – samo bilina! Nije tu bilo crnih maja i kineske robe. To su bili samo lancuni, postelje, bili veštiti,šugomani... Tiramol pun biline je bija znak ponosa i urednosti.

​Onda to sve tako stoji, vije se, suši se, miriše na travu i sunce. A kad je suvo – opet posla! Suprešavanje, da se izgladi svaka bora, da bude glatko ka staklo.

​I zato, svaki put kad vidiš bili lancun na tiramolu siti se da je najboje utrošeno vrime ono potrošeno u radu, kontra mraku, kontra sili i u čistoj bilini koja ti osvitli dan!

D.G.