>
  5 min. čitanja

Jadransko more kao juha od kosti

Da baš tako. Jedno noćno ronjenje završava i iskusni instruktor izranja i pita me: “Kaj je to ? Govejska juha ? To još nis vidio”. Jasno je da je akter ovog događaja Slovenac koji se čudom čudi goveđim kostima po dnu. Ali čudno je što se mi ne čudimo i ne reagiramo.

Vedran Dorušić

E pa evo reagiramo. Mislim da je prvi put, a trebali smo davno. Otok na kojem živim poznat je po dobrim terenima za hobotnicu i to je razlog zašto u moru imamo gomilu goveđih kosti. Naravno nije to samo zbog hobe, to je i zbog muzgavca ( ili Mrkač ). Naravno da hobotnice i muzgavci ne idu na Velebit i ne love krave s velebitskih pašnjaka ili paške ovce. Kao i uvijek, radi se o ljudima. Nebriga o moru od onih koji od njega žive, kod nas je tradicija, a ne izuzetak. Nažalost i u ovom slučaju je tako, ribari  koji love vršama kad odrade lov, bace kosti u more, i od tuda imamo kosti u moru.

Ribolov vršom po mnogima je jedan od najboljih oblika ribolova i sam se slažem s time. Riba, rak ili muzgavac još su živi kad ih se ulovi. Nema štete na drugim morskim organizmima kao kod povlačnih mreža, slučajni ulov se može živ vratiti u more. Ako u mrežu uhvatite malu Kavalu ili Drozda, nažalost on je već mrtav kad ga vadite, vraćanje istog u more je zapravo bacanje. Kod vrše sve se da. Ali eto, ne bi mi bili mi da nešto ne pokvarimo. Da, MI, a ne Talijani i Slovenci i ne znam koga sve ne prozivamo što nam ribe nema, iako nam je jasno da mi to radimo. Neki rade, drugi šute i to je taj naš začarani krug.

I sad, po kojem to Zakonu o ribarstvu ili čemu već to nije dozvoljeno. Tražio sam, ali nisam našao, ‘ajmo reći da je što se ribarstva tiče sve O.K. – barem zakonski. Ali ima naša zemlja još zakona i pravilnika, pa u ni jednom ne piše da se klaonički otpad može bacati u more. Ni kada, ni kako ni koliko. Da sada pitate mesara što on misli o tome, dobili bi odgovor: ja samo prodajem kosti.  Ima tih ribara, vole oni juhu od kosti, ma čudo jedno. Ne može mesar shvatiti koliko ovaj voli te kosti, a valjda mu se riba zgadila kad stalno po njoj prevrće. Ma da, glup mesar. A kad restoran baci otpad te vrste, onda je to bio-otpad i to plaćaju po super tarifi, jer znaš, mora se to ekološki zbrinuti, to je opasan otpad. A u komunalnom svi rodbina, tri generacije rade, mora se to nekome naplatiti. Pa onda je svima lakše dati to isto ribaru i riješiti se brige i velikih računa. Sve je to, rekli bi ljudski “snalaze se ljudi”. A kad je nešto ispod mora, to nitko ne vidi.

Nadam se da ipak shvaćate da se radi o tome da opasni otpad bacate u svoje dvorište. Da se te kosti godinama raspadaju i da čine nešto što nije baš normalno u moru. Naravno upadale su i krave i ovce u more stoljećima i kit umre pa se raspada dugo. Ali slati krda u more nema smisla jer time narušavamo eko sustav. I da, postoje zakoni da se to ne smije, veterinarski su to zakoni i znaju to i ribar i mesar, ali eto prave se Englezi.  Di je tu kontrola? Pomorska policija i Ribarska inspekcija tu su nemoćne, jer i da krenu prema brodu punom kosti, to se najlakše baci u more. Ne smatram da bi policajac trebao znati neki veterinarski zakon i samim time pokrenuti postupak, a sve i da zna, kad bi to došlo na sud? Pa ispalo bi da je okrivljenik vozio te kosti u dom za nezbrinutu djecu kao humanitarnu pomoć i da ga je policija onemogućila u njegovom hvalevrijednom naumu. A i iz dobre je obitelji.

I sad netko mora ukazati na taj problem. E pa ukazat će ronioci koji rade mnoge eko-akcije i vade stotine tona otpada iz mora svake godine. A zašto? Zato jer netko mora brinuti, jer ne možemo novim generacijama ostaviti polja klaoničkog otpada. Stotinama puta sam kao ronilac bio prozvan kao krivolovac i to me jako smetalo. O amforama da ne pričam, ali tu sam im valjda zalijepio flaster preko usta zauvijek. Polako i godinama mijenjali smo svoj imidž u društvu i mislim da smo već polako uspjeli. Istina, ima i među nama neodgovornih pojedinaca, ali oni ne rone s nama. Ne bacaju bovu, ne pišu dnevnik ronjenja, nemaju veliku registraciju na brodu, nisu u grupi koja se glasno smije. Ne objavljuju slike na Instagramu i Facebooku, videa na Youtube. Ne organiziraju eko-akcije, ronilačke igre, ne nose ogromne foto aparate i kamere i uz njih rasvjetu kao za stadion. Da, lako nas je razlikovati, samo ako želite. Ali uvijek je lakše pokazati na drugog pa ako nije kriv ionako mu nitko ništa ne može.

Foto: Đani Iglić
Foto: Đani Iglić
Foto: Đani Iglić
Foto: Đani Iglić

I opet, nećemo nekog prozivati poimence, ni pokazivati prstom. Napravit ćemo eko akciju i izvaditi kosti, slikati ih, pozvati ljude od struke da svima koje zanima pojasne di je šteta. Ukazati nadležnima institucijama da je to loše i opasno za more. Da ovo šteti ronilačkom turizmu, nagrđuje naše podmorje, da je protuzakonito. I to ćemo napraviti svojim radom. Tako da je ovaj tekst samo svojevrsna najava.

U ovoj priči sam prozvao ribare i mesare, i to mi nije drago. Vjerujem da većina njih ne želi loše. Nadam se da je ovo samo dio loše prakse i posljedica nerazmišljanja i neznanja. Može biti da ljudi misle da se to raspadne u par mjeseci, ali istina je da se to ne raspadne godinama. Stoga molim sve da ovo shvate kao poruku ronilaca, da se ovdje radi o lošoj praksi koja šteti moru, turizmu, imidžu naše zemlje. Jer svaki dan objašnjavati gostima od kuda toliko kosti u moru nije baš zabavno.

Vedran Dorušić, predsjednik Zajednice Ronilačkog Turizma

PROČITAJTE JOŠ:

RONIOCI PROTIV PLASTIKE “Umjesto plastičnih, izdavat ćemo digitalne brevete”
Što je novo u novom Pravilniku za obavljanje podvodnih aktivnosti?
Pritisnite ESC za zatvaranje.

© 2024 Morski HR. Powered by Ghost & Staticweb.dev

You've successfully subscribed to Morski HR
Great! Next, complete checkout for full access to Morski HR
Welcome back! You've successfully signed in
Success! Your account is fully activated, you now have access to all content.
Success! Your billing info is updated.
Billing info update failed.
Your link has expired.